Цомпани Невс

Развој суперлегуре

2022-10-12

Од касних 1930-их, Британија, Немачка, Сједињене Државе и друге земље почеле су да проучавају суперлегуру. Током Другог светског рата, да би се задовољиле потребе за новим авио-моторима, истраживање и употреба суперлегура је ушло у период снажног развоја. Почетком 1940-их, Британија је прво додала малу количину алуминијума и титанијума у ​​легуру 80Ни-20Цр да би формирала И³ фазу за јачање, и развила прву легуру на бази никла са већом чврстоћом при високим температурама. У исто време, како би се прилагодиле развоју турбо пуњача за клипне авио-моторе, Сједињене Државе су почеле да праве лопатице од легуре на бази виталијума кобалта.

Инцонел, легура на бази никла, такође је развијена у Сједињеним Државама за прављење комора за сагоревање за млазне моторе. Касније, како би додатно побољшали чврстоћу легуре на високим температурама, металурзи су легури на бази никла додали волфрам, молибден, кобалт и друге елементе како би повећали садржај алуминијума и титанијума и развили низ разреда легура, као што су као британски "Нимониц", амерички "Мар-М" и "ИН" итд. Разне суперлегура, као што су Кс-45, ХА-188, ФСКС-414 и тако даље, развијене су додавањем никла, волфрама и других елемената до легура на бази кобалта. Због недостатка ресурса кобалта, развој суперлегура на бази кобалта је ограничен.

Током 1940-их развијене су и суперлегуре на бази гвожђа. Педесетих година прошлог века произведени су А-286 и Инколо 901. Међутим, због лоше стабилности на високим температурама, од 1960-их су се полако развијали. Совјетски Савез је почео са производњом суперлегура на бази никла „Ð” око 1950. године, а касније је производио „ÐД серију деформисаних суперлегура и

We use cookies to offer you a better browsing experience, analyze site traffic and personalize content. By using this site, you agree to our use of cookies. Privacy Policy
Reject Accept